Povećanje dojki je procedura kojom se vrši uvećavanje obe ili jedne dojke (ukoliko je problem nesimetričnost), i postiže se željena veličina koja je u potpunom skladu sa ostatkom figure.
Prvi pokušaji povećenja grudi ugrađivanjem implantata hirurškim putem pojavljuje se 1958 godine od strane Ivalon.
Prvo povećanje grudi silikonkim implantatom sačinjenog od silikosnkog omotača (shell) ispunjenog polutečnim silikonskim želeom učinili su Cronin i Gerow davne 1963 godine. Oni su prvi upotrebili protezu nalik današnjim.
Prasilikoni su dovodili do ozbiljnih zdravstvenih komplikacija, poput hroničnih upala, tumora i infekcija koje su često završavale hirurškim odstranjivanjem grudi. Zbog toga su zvanične ustanove prestajale s plastičnim operacijama, ali su one i dalje rađene „na crno“.
Zatim su na red došli sunđeri od polivinila, u raznim veličinama, koji su se kratko zadržali. Grudi bi se tokom godina deformisale, a infekcije, upale tkiva i druge komplikacije bivale su sve teže. Silikoni su ponekad pucali i razlivali se unutar grudi, sve dok 1982. godine nije upotrebljena poliuretanska pena.
Deceniju kasnije, samo u SAD bilo je više od 100.000 žena sa ovakvim grudima. Bile su presrećne, sve dok Savezna zdravstvena administracija nije obelodanila da „kvar“ takvih grudi može dovesti do pojave kancera koji je teško otkriti na vreme. Proizvođači su masovno počeli da ih povlače iz prodaje, a onda su krajem 80-ih pronašli gel čije razlivanje nije bilo štetno.
Primat koji su Amerikanci držali tokom istorije silikona 1995. su konačno preuzeli Evropljani, koji su implante punili sojinim uljem. To je tada smatrano najprirodnijim načinom uvećanja grudi. Tu se pojavio problem sa toksičnim materijama. Amerikanci su to brže-bolje dočekali i zabranili u SAD ovaj tip umetaka.
Konačno, 2001. godine „Brava brest enhensment end šejping sistem“ na tržište je izbacila proizvod koji je bio pravi hit. Njihov proizvod je bila pumpa koja pomoću vakuuma uvećava grudi. Za to je potrebno da se pumpa koristi nekoliko meseci, po desetak sati dnevno. S obzirom na komplikovanost ove procedure, silikoni sa slanom vodom postali su broj jedan i trenutno su najrasprostranjenija tehnika.
Medicinski institut SAD je 1999. godine u izveštaju na 400 strana zaključio da silikonski umeci ne mogu da uzrokuju ozbiljne zdravstvene probleme, ali da problem nastaje kada oni puknu, pa se sadržaj izlije u telo i dovede do infekcija i oštećenja tkiva. Savezna zdravstvena administracija SAD tada je odobrila umetke punjene slanom vodom, koji su na tržištu već bili nekoliko godina.
Neprestani napredak tehnologije I mnogobrojna nova saznanja iz oblasti poznavanja materijala u hirurgiji doveli su implantate najnovije generacije do toga da se smatraju superiornijim I pouzdanijim od predhodne generacije.
Postoje veći broj firmi koje proizvode implantate za dojke npr. Eurosilicon, Mentor, Polytech, Sebbin itd. Po obliku mogu biti okrugle ili konturne (nisko ili visokoprofilne); razlikuju se po volumenu tj. kubikaži, prečniku i visini; po površini mogu biti glatke (ređe se koriste) ili teksturirane – hrapave površine (češće se koriste); po sastavu mogu biti ispunjene slabo ispuštajućim gel-silikonskim elastomerama (primenjuju se češće u Evropi) ili ispunjene slanim rastvorom (primenjuju se češće u Americi). Bitno je napomenuti da su Poliuretanskom penom obloženi implantati, koji su istovremeno I hvaljeni I osporavani doživeli veliku evoluciju od kraja osamdesetih I početka devedesetih (Surgitek implantati) do današnjih modernih Polytech implantata I imaju svoju pimenu u zadatim indikacijama.
Naučni dokazi za sigurnost i pouzdanost implantata veoma brzo napreduju. U budućnosti su vrlo mogući novi tipovi materijala koji će biti korišćni za proteze.
Pogledajte i: Povećanje grudi najsavremenijim implantima i laserom, postupak operacije, cena
